Hajla: planina za koju verovatno niste čuli a trebalo je

Hajla: planina za koju verovatno niste čuli a trebalo je

“Hajla? Je l to planina? Gde se nalazi? Nikad čula.” Ovo su bila moja pitanja kada nas je čovek, sa kojim smo se upoznali sat vremena ranije, ubeđivao da umesto na Goliju, kako smo planirali, idemo na Hajlu. A cela priča se događa u kafani na obodu Novog Pazara. 

Ovo je bila jedna od onih situacija kada su mi se društvene mreže direktno umešale u život i neočekivano ga obogatile. Sa Jamallicusom sam se pratila na Instagramu od ranije ali nikada nismo komunicirali direktno.

 
 
 
 
 
View this post on Instagram
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Kilimandžaro (@jamallicus)

Ja sam po njegovim fotkama bila ubeđena da on ne živi u Srbiji već negde blizu Alpa, i da je ozbiljan planinar (prvo se ispostavilo pogrešno, a drugo vrlo, vrlo tačno). Otud je moje iznenađenje bilo veće kada mi je na story koji sam objavila iz Vrbaka (jako specifičan i po mnogo čemu zanimljiv hotel iz centra Novog Pazara) odgovorio nešto poput: “E, pa u gradu si mi! Hajdemo na kafu!” 

Pola sata kasnije Jamalicus nas je pokupio kolima, sa još dva svoja druga i odvezao u neku kafanu van Pazara za koje očigledno znaju samo lokalci, pošto na nju nikako ne možete slučajno da naiđete.  

Posle nekog vremena palo je pitanje šta nam je plan za naredni dan. Mi kažemo Golija. I od tog trenutka razgovor ide otprilike ovako:

– Ma, đe ćete na Goliju, tamo nema ništa da se vidi. Idite na Hajlu kad ste već tu.
Šta je Hajla? I, gde je? 
– Ma Hajla ti je odmah tu, iznad Rožaja. Nemaš sat vremena odavde. 
– A vi ste bili na Hajli?
– Eh, čuj, da l smo bili. (Vadi telefon, pokazuje slike.) 
– Dobro, jeste lepo, ali već smo rezervisali smeštaj na Goliji.
– A jeste li platili?
– Nismo.
– Eto. Zovi, otkaži. Izvini se. Đe ćete na Goliju, nema tamo ničega. 
– Ali gde ćemo na Hajli da prenoćimo?
– Ne brinite vi ništa. Imam je drugara tamo znaš kakve bungalove ima. Vidi terasu. Ovde piješ kafu i gledaš ovu ljepotu (vidite sliku sa početka teksta) Sad ću vam ja to sve srediti.

Vadi telefon, zove. Priča sa nekim: “Ej, Dudo, đe si? Jesi li dobro? Slušaj, imam ovde neke prijatelje, oni bi sutra tu do tebe. Je l imaš mesta?… Mhmm… Da, da… Ujutru. Mhm. Dobro… Pa je l možeš? Da, da. Odlično, hvala ti mnogo! Pozdrav!” 

– Ujutru u 10 vas čeka Dudo na izlazu iz Rožaja pa ćete se tamo sve dogovoriti.

(Valentin zove smeštaj na Goliji i otkazuje.)

I pre nego što nastavim priču reći ću vam da je ovaj iznenadni i u 2 minuta isplanirani put na koji smo otišli na nagovor čoveka koga smo upoznali sat vremena ranije meni, u kontekstu putovanja, obeležio 2018. godinu. (EDIT januar 2021: Da, da, tekst je napisan krajem 2018. ali sticajem raznih okolnosti, objavljujem ga tek sada.)

Sledećeg dana rano ujutru krećemo iz Pazara (koji zaslužuje poseban post) ka granici sa Crnom Gorom. Put kojim idemo vodi nas kroz predivnu klisuru Ibra u kojoj smo bukvalno na svakih 5 kilometara stajali kako bismo fotkali jutarnju maglu i prve zrake sunca na stranama visokih litica.  

Na dogovoreno mesto stižemo ranije. Izlazimo iz kola i čekamo čoveka koji treba da nas odvede dalje. Nakon nekoliko minuta pored nas staje džip i iz njega izlaze dvojica muškaraca. Jedan se pozdravlja sa nama dok drugi odlazi pravo ka našim kolima i kreće da ih zagleda, proverava gume, visinu šasije… Vraća se ka nama, pozdravlja se i kreće da priča Valentinu:

– Moći ćeš do gore.
(Ja ćutim i već mi je zabavno. Valentin klima glavom.)
– Evo sad sam pogledao, nije niska Fabia…. Obraća se drugom muškarcu: Izlazili su i nižim autima, da?
– Pa….
– Mislim, rado bih vas ja povezao ali onda moram i da vas vraćam, a ne ide mi se dva puta gore-dole.
– Dakle, polako, ne žuriš nigde. Ja ću da vozim ispred a ti samo polako za mnom. 

U ovom trenutku već rešim da se umešam. Pokazujem ključ koji mi je u ruci i kažem da ja vozim. Inače, ovo nam se prilično često događa. Ljudi gotovo uvek pretpostavljaju,  kada vide muško-ženski par da je muškarac taj koji vozi. A često čak i kada ja sedim za volanom, i stanem da pitam nekoga za pravac, nagnu se i mimo mene pričaju Valentinu :D 

Ovde nije bio taj slučaj, čovek se iz ove potencijalno neprijatne situacije izvukao nekom šalom i brzinski smo krenuli put Hajle. 

 

 Od glavnog puta do Dermanda (to je naziv restorana i smeštaja u koji smo krenuli) je oko 10km nasutog puta koji ide uzbrdo kroz šumu a na jednom mestu čak kolima prelazite i most od balvana :D Voda tu i tamo prelazi preko puta, na nekim krivinama ima sitnih odrona i samo na nekoliko mesta postoji šansa da malo šlajfujete, posebno ako je put još natopljen vodom. Morate voziti sporo ako vozite bilo koji putnički auto ali je i te kako prohodno kolima do Bandžova (to je selo ka kom smo išli. Evo ga na mapi.) Mislim, prohodno je uvek osim u zimskim mesecima kada je sneg :) Mi smo išli početkom novembra.

Kada tek krenete iz Rožaja sa leve strane će vam biti Ibar, i to jako mali Ibar na samom početku svog toka. Kasnije ćete videti račvanje (neposredno pred pomenuti most od balvana) pa desno možete da skrenete ka vrelu Ibra. Mi smo tamo svratili kada smo se spuštali nazad. Vredi otići, to je od putokaza još nekih možda 2 km tim sporednim putem. Mi smo bili na jesen i sve je bilo zaleđeno oko izvora, i tako je izgledalo bajkovito, mada verujem je u proleće je najlepše, kada je i vodostaj Ibra najveći.

 
Bandžov je selo koje se nalazi ušuškano odmah ispod vrha Hajle. Imalo je nekada stotinak kuća i do pre neku deceniju je u selu bila i škola, bilo je dece, a sada je, kako su nam naši domaćini rekli, selo potpuno prazno, samo je po neko od naslednika staru kuću pretvorio u vikendicu i dolazi tu po nekad. 

 

Dudo je parcelu na kojoj je sada Dermandoo (pun naziv je: Dom kulture Dermandoo) koji je dobio ime po jednom od vrhova Hajle, kupio pre 10ak godina, izgradio autentičan prostor koji je postao restoran u kome sam radi kao kuvar. Dve su stvari koje će vam privući pažnju istog trenutka kada zakoračite u Dermando. 1) Impresivno centralno ložište koje dominira celokupnim prostorom i 2) cela zadnja strana restorana koja je u staklu i kroz koju se pruža nestvarno lep pogled na jednu od padina Hajle. 

 
U dvorištu ispod restorana nalaze se skrivena dva bungalova koja se mogu iznajmiti. 

Kako bismo što bolje iskoristili dan, odmah nakon popijene kafe uzeli smo rančeve i krenuli ka vrhu Hajle. Neću stavljati mapu sa trekom jer je staza dobro označena i vodi vas od Bandžova kroz četinarsku šumu a onda preko divne travnate visoravni do planinarskog doma koji se nalazi najbliže samom vrhu. 

Blizu planinarskog doma videćete i rasute katune po dolini, napravljene potpuno od drveta, sa preslatkim travnatim krovovima, pojila za stoku, čak i kućicu za pse. Ali ništa od toga ne deluje da se redovno posećuje. Jamalicus nam je rekao da neki od tih katuna vlasnik uvek ostavlja otključan kako bi, ako nekoga zadesi nevreme, mogao da se skloni u njega.

Odavde već počinje da se pruža i ozbiljno lep pogled.

Ubrzo nakon planinarskog doma naići ćete na račvanje staze i ovo je jedino račvanje na koje smo naišli. Mi smo išli desno. Oba puta vode do vrha Hajle. 

Ubrzo smo shvatili da zbog pauza za fotkanje a i zastajanja da se divimo krajoliku verovatno nećemo imati vremena da se popnemo do vrha, ali i da svejedno verovatno do vrha ne bismo mogli u obući u kojoj smo bili. Hajla predstavlja ogromnu stenu i, iako je možda staza tehnički nezahtevna i sa lakim gazištima sve do vrha, na ovu turu bi valjalo krenuti sa stabilnim patikama koje imaju dobar grip. 

Tačka do koje smo mi išli je lako dostupna i obeležena. Kondiciono je zahtevan samo poslednji deo zbog naglog uspona terena. Pogled sa tog nižeg vrha na kome smo mi bili se pruža ka Kosovu i predivan je. 

Inače je Hajla na samoj tromeđi Srbije, Crne Gore i Kosova.

Da ne pričam više koliko je predivno bilo sve oko nas, evo još fotografija.

Nakon povratka u Dermando, dobili smo možda najukusniju hranu koju smo ikada dobili u nekom restoranu. I ozbiljno to mislim. Ja inače ne jedem meso i moj ceo tanjir je bio trenutna improvizacija od onoga što je bilo u kuhinji a da ispunjava taj uslov. Da dodam samo da je hleb bio vruć. Domaći. I da sam posle uz kafu jela urmašice. Koje inače ne volim. Posle prve, tražila sam još jednu. 

Nakon što smo umorni, siti i omamljeni sedeli pored vatre, Dudo nas je obavestio kako će oni uskoro krenuti nazad u Rožaje. 

– Evo, tu su vam drva, nemojte da vam se ugasi vatra. Uzimajte iz šanka šta hoćete, zapišite na ovaj papir. Evo ključ od vrata, zaključajte kad izađemo i nemojte da otvarate ako neko bude kucao. Neće niko, ali ako neko bude. Vidimo se ujutru. Donećemo doručak. 

I tako smo Valentin i ja ostali sami u celom selu, ispod Hajle. Nismo imali net. Ni TV. Dodavali smo drva na vatru povremeno i  gledali u plamenove. 

A onda smo poranili i ujutru tumarali po napuštenom selu okruženom četinsrskim šumama. 

Razmišljali smo da ostanemo još jednu noć ali je ka suprotnoj odluci pretegla činjenica da smo zaboravili punjač za baterije za fotoaparat, pa smo rešili da se vratimo do Novog Pazara i tamo pokušamo da kod naših novih prijatelja nađemo ili rezervne baterije, ili punjač koji bismo mogli da pozajmimo. 

U silasku sa Hajle svratili smo do vrela Ibra. Vidite kako je mraz na sve strane? Temperatura se kod vrela spustila za nekoliko stepeni u odnosu na “glavni” put sa kog smo prišli izvoru. 

 
Put vas vodi do samog vrela i tu ima mesta za parkiranje kola. Sa druge strane vrela nalazi se visoka četinarska šuma a na samom vrelu, kada je nizak vodostaj, dinamiku povećavaju mnogobrojne stene i kamenje preko kojeg se voda preliva i žubori.  

Put kroz kanjon Ibra je bio lep i u drugom smeru, ali ni blizu one magije koju smo videli prethodnog jutra kada smo poranili pa uz prvo sunce i jutarnju maglu prolazili tuda. 

===

Ako vas ovaj post već nije ubedio da posetite Hajlu, onda ništa. Ja mogu samo da dodam ako nekad budete u prilici da svratite do Bandžova a to ne uradite, propustićete mnogo. 

PS: Ako planirate da odete ili noćite u Dermandu prvo ih kontaktirajte. Evo link ka Instagram profilu Doma kulture Dermandoo a tamo je istaknut i Viber broj preko koga možete da komunicirate direktno sa vlasnicima. 

PS2: Nije plaćen post, preporuka je od srca. 

Nastavak ovog putovanja će (jednom) biti u postu: Pešterska visoravan i Uvac. Brzo, obećavam! 

No comments yet. Be the first one to leave a thought.
Leave a comment

Leave a Comment