Da li dečji rođendan mora da se slavi u igraonici?

Ako slavite rođendan u igraonici...

- Ne morate detaljno da sređujete kuću unapred, pravite selekciju i sklanjate sitne, lomljive ili posebno bitne igračke negde drugde.

- Ne morate da smišljate šta ćete spremiti od hrane, da pravite spisak za X ljudi, planirate okvirne količine, idete u nabavku i u poslednjem trenutku brojite imate li dovoljno viljušaka, tanjira i čaša. 

- Ne morate mnogo da razmišljate ni o tome čime će se deca baviti, kako ćete ih zabaviti i da li će vam neko u naletu igre polomiti neku posebno dragu biljku, na primer.

I, možda najvažnije – kada svi odu, ne morate da raspremate, čistite, usisavate i vraćate sve na mesto.

Ali, ako slavite u igraonici, neke druge stvari nemate.

- Nemate priliku da ugostite drugare svog deteta u svom domu i učinite da se tu osećaju dobrodošlo.

- Nemate priliku da ih poslužite hranom koju ste sami spremili ili pažljivo izabrali.

- Igra i druženje imaju unapred određen kraj, bez obzira na to da li bi deca želela da ostanu još sat vremena.

I proslava u igraonici i proslava kod kuće imaju svoje prednosti i mane.

Koliko god organizaciono zahtevnije bilo slavljenje kod kuće, meni je ta opcija ipak mnogo bliža.

Jasno mi je da smo mi u prednosti nad mnogima jer imamo dvorište, ali mislim da bih slično razmišljala i da ga nemamo - samo bi se broj pozvanih prilagodio prostoru koji imamo ili bismo, ako vreme dozvoljava, rođendan organizovali u parku ili na nekom izletištu (opcija koju sve češće viđam i koja mi se jako dopada).

Igraonice su, posebno u gradskim sredinama, postale jednostavno (mada nimalo jeftino) rešenje za dečje rođendane. Međutim, vremenom, kao da su ujedno postale i očekivano mesto na kome se dečji rođendan slavi.

Primera radi, Teo je, nakon nekoliko rođendana svojih drugara, i sam poželeo da slavi u igraonici. Koliko god smo mu objašnjavali prednosti proslave kod kuće, posebno kada već imamo uslove za to. Njegova logika je bila: "Drugi slave tamo. Želim i ja."

Uticaj vršnjaka na ovom uzrastu postaje sve izraženiji i dete počinje mnogo više da primećuje šta drugi imaju, gde idu, kako slave i šta se u njegovoj grupi smatra „normalnim“.

Zbog toga me nije previše iznenadio ovaj Teov zahtev, odnosno, želja da rođendan izgleda kao i „kod svih ostalih“. Ujedno, ovo me je ponovo navelo na razmišljanje koliki uticaj društvo ima na očekivanja i želje naše dece i koliko je detinjstvo, kao i sve ostalo, postalo podložno komercijalizaciji. 

Da skratim priču, ipak smo ovaj šesti, kao i sve prethodne rođendane, slavili kod kuće.

Posle rođendana smo pričali o tome šta su sve deca mogla da rade kod nas, a ne bi mogla u igraonici. Između ostalog – pošto nije bilo termina koji ističe, mnogi drugari ostali su znatno duže od dva i po sata.

Naravno, ovo nije dokaz da je proslava kod kuće „bolja“.

Poenta je da ne morate da izaberete igraonicu samo zato što se danas čini da „svi tako rade“. Ako vi procenite da je proslava u igraonici za vas bolje rešenje od proslave kod kuće - slavite tamo. Samo nemojte da osnovni razlog bude "svi danas tamo slave pa moramo i mi".

Način na koji obeležavamo rođendan jeste stvar porodičnih običaja, mogućnosti i prioriteta. Ali bilo bi naivno praviti se da okruženje nema uticaja.

Rođendan je detetu važan dan i sasvim je razumljivo da želi ono što vidi kod svojih drugara. Ali roditelj ne mora (niti treba) da ispuni svaku želju koja dolazi iz poređenja sa vršnjacima.  Ono što uvek možemo jeste da saslušamo šta dete ima da kaže, pokažemo da razumemo zašto mu je važno to što traži i onda ponudimo druge opcije koje su više u skladu sa vašim porodičnim uverenjima.

• Možda će to biti manji rođendan kod kuće.
• Možda nekoliko najbližih drugara.
• Možda proslava u parku.
• Možda ćete novac koji biste dali za veliku proslavu usmeriti na zajednički izlet ili kratko putovanje.
• A možda ćete na kraju ipak izabrati igraonicu.

Ništa od toga samo po sebi nije pogrešno.

Važno je samo da odluka bude vaša, a ne automatska posledica toga što „svi ostali tako rade“.

Rođendani su dobar primer mnogo šire promene koja se dešava između četvrte i šeste godine: dete sve više primećuje vršnjake, poredi sebe sa njima, želi da pripada i počinje snažnije da oseća uticaj grupe.

Više o ovom aspektu detinjstva možete čitati u knjizi „Odrastanje bez žurbe“, priručniku za roditelje dece od 4 do 6 godina.

To je period kada dete više nije sasvim malo, ali još uvek nije ni veliko, a njegov socijalni svet odjednom postaje mnogo važniji i složeniji.

Zato treba da pokušamo da nađemo balans i pokušamo da dete tokom odrastanja ne gurnemo ni u jednu od dve krajnosti - niti da oseća potrebu da radi sve što i drugi, niti da automatski odbacuje sve što drugi rade.

Rešenje može da bude u tome da detetu dozvolimo da pokaže kako želi ono što žele i drugi, ali i da objasnimo svaka porodica može da radi stvari na svoj način.

Na kraju, kakvu god proslavu izabrali, vredi podsetiti se da rođendan ne mora da izgleda kao kod svih drugih da bi bio poseban.

Dovoljno je da detetu bude lepo.

Da zna da je tog dana ono u centru pažnje ljudi koji ga vole.

I da se na trenutak podsetimo da je Sunce napravilo još jedan krug dok je naše dete hodalo po ovoj planeti, raslo, učilo i menjalo se.