Kako smo imali seosko domaćinstvo manje od godinu dana

Nakon nekoliko godina zajedničkog podstanarskog života odlučili smo da je racionalnije da kupimo stan nego plaćamo kiriju svakog meseca. Budući da nam je potraga za stanom išla toliko neuspešno (tražili smo duže od 2 godine i za to vreme pogledali preko 60 nekretnina) i da sam ja već postajala očajna misleći da ni jedan stan nikada neće ispuniti sve uslove koje imamo (a da pritom upada u naš budžet), počeli smo da razmišljamo kupovini placa/vikendice negde van Beograda. 

Paradoksalno (ili ne?) kako su cene nekretnina u Beogradu rasle (2018/19), u isto vreme su placevi van Beograda, kao i seoska domaćinstva ali i zapuštene vikendice mogle da se nađu po izuzetno niskim cenama.

U to vreme smo nas dvoje već intezivno provodili skoro svaki vikend u prirodi a Valentin je našao novi hobi – pečenje rakije, koji smo do tada obavljali kod moje bake. Polako je počela da se rađa ideja da bi zapravo bilo ok da deo novca za stan, možda preusmerimo u neki plac ili seosko domaćinstvo, čak i po cenu kupovine manjeg stana, kako bismo sebi obezbedili siguran beg iz grada, veliko dvorište, privatnost, voće sa našeg placa i čak možda i mali zasad nekog povrća.

Sa namerom da potrošimo što manje novca za kupovinu i nula novca za renoviranje tj ulaganje, počeli smo da prelistavano oglase i gledamo ponudu koja je bila dostupna na oko sat od Beograda. 

Isključivo smo gledali ponude ka Šumadiji. S jedne strane, šumadijska sela su nam bila lepša od vojvođanskih (bez ljutnje Vojvođani :)) a i realan plus je bio što bi moja mama eventualno mogla po nekad da svrati i pomogne nam ili obiđe plac kada mi nismo u mogućnosti.

Pogledali smo jedno 15ak placeva/domaćinstava/vikendica na Trešnji, u selima oko Kosmaja i na samom Kosmaju. Od jedne divne vikendice na Kosmaju smo teška srca odustali jer se ispostavilo da ne postoji vodovodna mreža i da je snabdevanje pijaćom vodom konstantan problem, zapravo.

Na kraju smo prelomili i odlučili da uzmemo prelepo seosko domaćinstvo od 25 ari u Maloj Ivanči, prilično zavučeno i ušuškano, a pored asfaltnog puta, koje je pritom imalo samo jednog komšiju. Delovalo je upravo kao ono što smo i želeli: veliki plac, funkcionalna kuća na placu, malo komšija, manje od sata od Beograda.

Cena koju smo bili spremni da platimo je bila 10,000e ali nakon pregovaranja, za ovaj plac smo dali 2 hiljade više ali smo za taj novac dobili: jako šarmantnu kuću od oko 55 kvardrata građenu 60ih, pomoćne prostorije (ambar, koš, šupu, podrum….), funkcionalan bunar, kompletno opremljeno domaćinstvo (ostao je sav nameštaj, pouđe, alat i sve neophodno za održavanje domaćinstva) i ono zbog čega smo zapravo prelomili: PREDIVAN pogled i ogroman, odlično održavan mlad voćnjak u rodu sa preko 50 stabala najrazličitijih vrsta voća.

Valentin je verovatno odmah zamislio kako će od sopstvenog voća da peče svoju rakiju, ja sam već videla kako ćemo imati domaće džemove i kompote koje ću spremati tamo. A oboje smo verovatno na umu imali utopističku ideju kako ćemo se van grada baviti online poslovima dok uživamo u ambijentu a da pritom ne živimo od samog sela.

Dakle, da sumiram, plac smo kupili negde sredinom maja. Svo voće je bilo u cvetu, dvorište predivno, ma milina jedna. Jedna od prvih akcija koju smo imali je da napravimo uzdignute leje za paradajz i papriku.

Ja sam zasadila gomilu začinskog bilja. Dok smo raspremali kuću i tavan nailazili smo na fotogenične stare komade posuđa ili nameštaja. Na sve strane divne teksture i prelep ambijent. Laja je jurcala okolo sve vreme i donosila nam opalo voće koje nađe po dvorištu. Ma, uživancija. 
Obično smo odlazili vikendom i svaki put nas je čekalo neko novo voće. Prvo jagode, zatim rane trešnje, onda kajsije, pa višnje, i onda redom, šljive, smokve, jabuke, breskve, grožđe i orasi. Voća je bilo toliko da smo osim za džem i rakiju svaki put imali višak koji smo donosili prijateljima.

Lepe stvari koje smo očekivali od sela smo u principu i dobili. Međutim, zanimljivim sticajem okolnosti dogodilo se da smo bukvalno 2 nedelje nakon kupovine domaćinstva, u oglasima naišli na kuću, koja je zbog nekih pravnih komplikacija, bila značajno ispod tržišne cene i koju smo odlučili da kupimo. I priča o kući zaslužuje poseban post, verujem da ima ljudi kojima može biti od koristi.

Uglavnom, umesto inicijalnog plana da imamo stan + selo, ispostavilo se da smo završili sa kućom koja ima sasvim pristojno dvorište u kome ja u potpunosti mogu da ispunim svoju potrebu za otvorenim prostorom, zelenilom, bavljenjem biljakma i sl.

Već krajem leta smo krenuli sa renoviranjem kuće, a odmah nakon kupovine i u intezivno planiranje svih radova, tako da je odlazak na selo vrlo brzo postao luksuz za koji smo jedva odvajali vreme. Ali na stranu to.

Realni minusi koje iz pozicije nekoga ko posmatra selo kroz prizmu divnih uspomena (ja) ili tek želi sebe da zamisli u takvom ambijentu (Valentin) nisu na početku vidljivi. Selo je tražilo bukvalno nedeljne (ako želite da uzgajate povrće, i češće) ili dvonedeljne posete (ako ne želite da propada voće).

To sa propadanjem voća je stvarno bio problem za mene, imala sam grižu savesti kad odem i vidim da je opalo npr. dosta jabuka koje su krenule da trule :/ A takodje se ispostavilo da je količina voća koju je voćnjak na placu proizvodio, za nas apsolutno prevelika i da je trebalo osmisliti načine kako da se ovo pametno iskoristi. Valentinu ovo propadanje voća nije predstavljalo preveliki problem, ali meni jeste i dodatni pritisak mi je stvaralo smišljanje svih mogućih načina kako da se ono iskoristi :/

Košenje placa od 25 ari je fizički i vremenski zahtevan posao. Ali ozbiljno. Jeste da nakon završenog posla stvarno uživate u rezultatu, ali nije da je ovo posao koji vas posebno ispunjava, verujte. Pogotovo ako teren nije sasvim ravan. Što nikad nije. I ako je godina kišna.

Razlika između odlaska na selo kada tamo imate nekog ko živi sve vreme (roditelji, baka, deka), a vi upadate da pomognete u svemu što treba i toga da sve što treba da se uradi morate vi, a vi niste tu sve vreme, je OGROMNA.

I poslednja, možda prelomna stvar za mene je bila to što nam je odlazak na selo u potpunosti zamenio odlazak u prirodu i istraživanje Srbije koje nam je postalo deo stila života prethodnih godinu-dve. Ovo lutanje po Srbiji mi je jako nedostajalo i shvatila sam da još nisam spremna da ga zamenim za odlazak u jedno isto dvorište svakog ili svakog drugog vikenda.

Zbog svega ovoga, početkom jeseni smo odlučili da selo, u ovakvoj koncepciji, još uvek nije za nas i rešili da ga prodamo, što se početkom 2020. i dogodilo. Novac koji smo dobilio za selo je bio ono što smo mi platili + realni troškoli koje smo u plac investirali (poput bunarske pumpe i sl.) tako da smo na kraju cele avanture bili na nuli, novčano gledano. Ali, ne i iskustveno. 

Ovom prodajom se ispostavilo da smo bili zemljoposednici jednu sezonu, u najlepšem delu godine, od proleća do zime :) Celo ovo iskustvo nam je oboma bilo dragoceno da shvatimo da selo sada nije za nas, umesto da o njemu nastavimo da fantaziramo i razmišljamo kao o nekoj neostvarenoj želji.

Saveti za one među vama, poput nas, koji imaju ovako neku ideju (a sudeći prema ljudima koji su dolazili da gledaju plac kada smo oglasili prodaju, ima dosta mladih ljudi koji bas na umu imaju kombinaciju života u gradu i vikenda na selu) su sledeći:
1) Ako ne planirate da živite na selu sve vreme, ne uzimajte plac veći od 10 ari max, 5-7 ari idealno. Problem sa ovim je stvarno što onda često imate komšije preblizu. Ali, mogu da se nađu i ušuškani placevi. Isplati se potražiti. Vreme i energija koje će otići na održavanje velikog placa će odlazak na selo pretvoriti u težak fizički rad umesto relaksacije i uživanja u dvorištu.
2) Nekoliko stabala voća u dvorištu je sasvim dovoljno. Tipa, jedna kajsija, jedna jabuka i trešnja. Ili već. Nama je delovalo magično 50+ stabala održavanog voća, ali ako nemate plan da pokrenete neku malu proizvodnju, sve preko 5 stabala je previše. Osim ako niste kao Valentin i ne smeta vam da voće propada. Onda je ok bilo koliko :)
3) Imajte na umu da bilo koja nekretnina pored one u kojoj živite predstavlja realan mesečni trošak (mimo inicijalne svote za kupovinu). Koliko god malo da trošite, imaćete još jedan račun za struju od barem 1000 din, godišnji porez od bar nekoliko hiljada + sve one stvari koje će vam nužno trebati svaki put kada odlazite (neki komad alata, neka farba, možda ipak i novi trimer, crevo i sl). Ne kažem da se ovaj trošak ne isplati, samo kažem imajte na umu da se vidi na kućnom budžetu sada se sve sabere.

Naravno, ima ljudi koji su mnogo bolje organizovani od nas ili imaju drugačije prioritete pa bi im postojanje dvorišta u koje mogu da odu svakog vikenda zapravo prijalo. Za one poput nas, možda vam naše iskustvo pomogne u odlukama koje tek planirate da donesete. U svakom slučaju, svima vam bilo sa srećom!