Špicerov dvorac: posetite ga dok ne propadne sasvim

Napušten i oronuo ali i dalje čarobno lep: Špicerov dvorac u podnožju Fruške gore. Stvarno, posetite ga dok i dalje postoji. 

Projekat je radio isti arhitekta koji je radio i monumentalnu zgradu Parlamenta u Budimpešti:  Imre Štajndl. Izgrađen je krajem 19. veka i od ostalih dvoraca po Vojvodini razlikuje se po tome što je građen u secionističkom stilu. E sad, oni koji su studirali arhitekturu ili istoriju umetnosti verujem da znaju šta to zapravo znači i po čemu je bitno. Ja ne znam, niti ću sad da guglam da bih pisala vama. 

Ali ono što mogu da vam kažem je da sam za dvorac čula sasvim slučajno, tj videla ga na nekom od postova na Instagramu. Odmah sam ga dodala na “must see” listu i krenula da istražujem gde je. Onda sam naišla na podatke sa su neki trenutno popularni muzičari  tamo snimali spotove. Pa sam pogledala spotove. Pa sam osetila neki čudan koktel ambivalentnih osećanja i zbog toga što se za dvorac generalno ne zna a onda i što na njegovom “promovisanju” (mada nisma sigurna da je naznačena lokacija snimanja u samom spotu) rade baš ti konkretni ljudi. 

Ali, bilo kako bilo, krenemo mi na Frušku goru jednog hladnog jutra i odlučimo da posetimo dvorac pre toga. Dvorac je u Beočinu, navigacija nas je navela bez problema, nalazi se pored puta je ali nekako neupadljiv i jedva primetan. Pogledajte na mapi gde je tačno. Parkirali smo odmah tu ispred, na ivici asfalta. 

Iskreno, prvi utisak mi je bio prilično razočaravajući. Ni malo impresivna građevina, prilaz pun đubreta, šiblje i nepokošena trava svuda okolo :( Bukvalno sam pomislila kako nije ni trebalo da pravimo detour i dolazimo ovamo. A onda smo obišli oko dvorca, odnosno, tek tada smo bili ispred glavnog ulaza.  Praksa koju imamo danas u gradnji privatnih stambenih jedinica, da je ulaz i front kuće okrenut ka ulici, očigledno nije postojala ranije. Makar prilikom izgradnje objekata za imućne porodice kakav je nesumnjivo bila porodica Špicer. 

Od trenutka kada sam videla front dvorca, već mi nije bilo žao što smo došli. Kada smo ušli unutra, bukvalno sam odmah poželela da se vratimo još jednom, po lepšem vremenu. 

Koliko god da je propao, a propao je prilično (i zvanično nije otvoren za posete, ali su vrata na njemu širom otvorena), na sve strane probija nekadašnji šarm i lepota ova građevine. Posebno bih izdvojila centralni hol u prizemlju  koji se verovatno koristio za neka veća okupljanja i gde još uvek postoje očuvani mozaici na podovima. Iz ovog hola se pruža predivan pogled na galeriju koja je na prvom spratu a kojom je spojen stepenicama. Pored ovoga pažnju će vam privući  predivni prozori ukrašeni vitražima kroz koje mogu samo da zamislim kako se prelama svetlo po sunčanom danu kao i ostaci pigmenta na zidovima, ukrasi na stepeništu, unutrašnji reljefi i ukrasi po zidovima (biće da je sve to secesija :D). Kako kog da se zove stil, predivan je, makar i u ovim fragmentima koji su preživeli do danas.

Dvorac ima prizemlje i prvi sprat. Krov je delimično rekonstrusian 2011. i postoje stepeničice koje vode na tavan ali gore stvarno nema potrebe da se penjete. Prizemlje i prvi nivo su više nego dovoljni da vidite sve što dvorac ima da ponudi. 

Sudbina ovog dvorca bukvalno je identična kao i kod dvorca u Vlajkovcu. Bio je u posedu porodice Špicer do početka Drugog svetskog rata. Tokom rata koristila ga je nemačka vojna komanda a odmah nakon rata je nacionalizovan. Nakon toga je promenio mnogo namena a kada je privatizovano preduzeće u čijem sklopu je funkcionisao dvorac, počelo je njegovo propadanje. Godine 1997. proglašen je za spomenik kulture, ali očigledno ne dovoljno bitan da se sredstva za njegovo rekonstruisanje napokon izdvoje.