Naše iskustvo sa dohranom komadima

Ukoliko se razmišljate da krenete sa BLW dohranom bebe, bacite pogled na ovaj tekst. U njemu sam ukratko napisala osnove uvođenja nemlečne hrane BLW metodom (metodom dohrane komadima kada beba jede sama) a ovde ću podeliti naše iskustvo i probleme sa kojima smo se sretali. 

(Ne)podrška ljudi oko vas

Očekujte pitanja poput: Kako će da jede kad još nema zube? Šta fali kašicama, šta izmišljaš? / Ti si jela kašice.  / Neće ništa pojesti, biće gladna / Zar se ne plašiš da će da se zadavi? i sl. I budite spremni da na ova pitanja strpljivo odgovarate ako ga postavljaju vama bliski ljudi uključeni u svakodnevnu rutinu oko bebe, ili budite spremni da ga samo ignorišete. 

Ipak, jako je bitno da vi budete informisani a i sigurni da je BLW nešto sa čim ste vi u redu i što vama deluje ispravno. Na netu ima jako mnogo izvora vezanih za ovaj metod dohrane i odvojite vreme da se upoznate detaljno sa onim što čeka bebu i vas. 

Moj prvi susret sa terminom BLW/beba vođa dohrane je bio kada je Teo imao oko 4 meseca. Ovo mi je dalo oko 2 meseca fore da se informišem i spremna uđem u ovu avanturu. Valentinu sam uredno najavila da ćemo kada krene klopa, Teu odmah davati komade hrane. I to sam mu ponovila nekoliko puta.

Svejedno, kada smo tek krenuli i Valentin video da u tanjiru ispred Tea nije kašica već štapići kuvane šargarepe i krompira malo se uspaničio i otišao da gugla “bebe prva pomoć” pošto je bio ubeđen da će se Teo zadaviti sa komadima hrane. 

Uputstva pedijatra

Sigurna sam da kao i u svakoj drugoj profesiji, tako i među pedijatrima ima malo izuzetno dobrih, malo jako loših i ogromna većina prosečnih lekara. Imajte na umu da su i oni samo ljudi i da su možda pred penzijom i da su možda umorni od posla. 

Kažem ovo da kada na red dođe tema dohrane, ne budete obeshrabrene ako od pedijatra ne dobijete podršku za BLW.

Meni je doktorka u DZ, na primer, rekla da krenem sa uvođem nemlečne hrane kada je Teo napunio 3 meseca. Kada sam je pitala zašto tako rano, jer znam da SZO preporučuje uvođenje dohrane tek od 6. meseca kod dojenih beba, žena mi je rekla da je to napuštena praksa :D Onda sam joj ja uredno od sledećeg meseca pričala kako Teo jede sve što je ona rekla da treba da jede iako je realno, prvi put išta što nije mleko stavio u sta kada je imao punih 6 meseci.  

Zagrcavanje hranom

Sva je šansa da će so ovo dogoditi u nekom trenutku. Zato, spremite se i na ove situacije. 

Bacite pogled na snimke beba koje se zagrcavaju (googlajte: blw baby gagging), da biste znali kako će izgledati ako se vaša beba zagrcne, kao i kada ne treba da reagujete nasuprot situacijama kada treba da se umešate. Onda izguglajte (imate na YT ovih snimaka) kako se pruža prva pomoć bebi u slučaju zagrcavanja – najozbiljnije. Mislim, ovo bi valjalo da uradite kako god da krećete da hranite bebu, pošto beba nakon kašice svakako u nekom trenutku prelazi na komade hrane.

Mi smo za sve ove mesece imali jednu situaciju u kojoj je Teo natrpao puna usta žumanceta koje nije mogao da sažvaće, mučio se, zagrcnuo, zasuzio, kašljao i ispljunuo ga na kraju. Nije prijatno, ali je i to proces kroz koji dete uči kako da manipuliše hranom u ustima i kako da je vrati napred jezikom da bi moglo da je ispljune. Prilično korisna stvar da se nauči, ako mene pitate. 

Takođe, tačka na jeziku koja šalje signal mozgu da je prevelik komad hrane preduboko u ustima i da treba da se odgura napred  na dožvakavanje (kašljanjem najčešće) je kod beba pozicionirana mnogo dalje od kraja jezika, baš zato što tek uče da jedu. Tako da su bebeća zagrcavanja najčešće bezopasna jer hrana nije toliko duboko u ustima kao kada se mi odrasli zagrcenamo. 

BLW dohrana i haos za stolom

Eh… da. Ovde nemam šta ohrabrujuće da vam kažem. Biće haosa. Nekad manje, nekad više. Zavisi od hrane koja je data bebi, zavisi koliko je beba raspoložena da jede a koliko da se igra. 

Biće obroka posle kojih morate da oribate i sto i pod, biće onih kada samo počistite mrvice sa stola, i ova dva ekstrema se događaju najređe. U najvećem broju situacija biće zapravo sasvim prihvatljiv nered ako u obzir uzmete da je za stolom malo biće koje tek uči da žvaće, drži hranu u ruci, da guta… da radi bilo šta. 

Slike koje ja uglavnom delim vezane za hranu su upravo one kada je Teo umazan, jer su ujedno te i najsmešnije i nama najdraže. 

Ali da dodam i to da sam ja zapravo nekada korigovala obroke imajući na umu haos koji može da nastane. Tokom leta, kada smo jeli napolju, bilo mi je svejedno. Kada je jeo u kući, ipak sam vodila računa da mu npr. ne nudim cveklu ili borovnice kada je bio u fazi bacanja hrana sa stola. 

Sitnice koje će vam olakšati dohranu

Kada smo kod nereda, može vam, MNOGO makar u početku, pomoći tanjir koji ima silikonski deo na dnu koji stvara vakuum sa pločom stola ili hranilice. Ovo je stvarno jako, jako, jako, korisna stvar. Mi smo skoro prestali da ga koristimo ali Teo još uvek po nekad uzme tanjir i samo ga prevrne i sve završi na stolu (u boljem sluičaju) ili na podu (scenarijo kome se Laja uvek raduje).

Pored tanjira, obavezno uzmite neku dobru portiklu (meni deluju bolje one silikonske što imaju džep da hvataju hranu koja ispada) ili, možda još bolje, celu majicu/kecelju ne znam kako bih to nazvala. Ima ih u Ikei, ali te vam ne bih preporučila. Osim ako se ne peru nakon svakog obroka, materijal jako brzo počne da smrducka :/ Ovo je razlog zašto smo mi krenuli da mu je ne oblačimo pa smo napravili problem, jer je Teo jako brzo krenuo da se buni kada mu se bilo šta stavlja oko vrata. 

Tako da topli savet: uvedite rutinu oko klope: pranje ruku i portikla pre jela, pranje ruku i umivanje na kraju. Ako krenete da preskačete neki od ovih elemenata, verovatno ćete imati problem kasnije. 

Pribor za jelo

Prvih nekoliko meseci će beba biti motorički najsposobnija da jede rukama. Možete nuditi pribor pa kada bude želela da ga uzme – uzeće. Moje iskustvo za sada kaže da stvarno nema potrebe da dajete neke velike pare za specijalne kašičice ili viljuške, jer se Teo podjednako dobro (tj. loše) snalazi sa svim što mu nudim, a neretko uzme neku od naših viljušaka ili kašika pa čak i sa njom uspe da nešto nabode i ubaci u usta.  

Male kašike i viljuške iz običnog escajga takođe mogu da završe posao. 

Visoka stolica za jelo

Pri izboru stolice su mi bile bitne 2 stvari: 1) da ima oslonac za noge 2) da može odmah da se primakne stolu (da nema svoj pult).

Oslonac za noge – mislim da nije posebno mnogo potrebno objašnjavati. Zamislite da vi sedite i jedete a noge vam vise. Smetalo bi, je l da? 

Pult (da može da se skine ili da ga nema) – meni je bilo bitno jer sam htela da Teo odmah sedi sa nama za stolom. 

Imajući ove dve stvari na umu, izabrala sam Stokke Tripp Trapp stolicu, i budući da su stvarno sumanuto skupe, imala sma sreću da nađem polovnu u oglasima za 3x manje para od nove. Kul kod ove stolice mi je što zapravo može da se prilagođava rastu deteta i na kraju može da ostane u kući kao regularna (fino dizajnirana) stolica. 

Ono što nisam radila, a trebalo je, da uz stolicu kupim i kaiševe i da odmah, uz pranje ruku, i portiklu, vezivanje u stolici bude još jedna stvar koja se ne preskače. Odsustvo kaiševa nam je donelo glavobolje kada je shvatio da može da se izvuče iz stolice i popne na sto. Ta faza je bila HOROR. Dakle, kaiševi – yes, please.

Pored ove masivne drvene stolice pazarili smo i najjeftiniju Ikeinu hranilicu za dvorište i kada idemo u goste. Ona nema oslonac za noge ali pošto nam je ona bila dodatna opcija, nisma se previše bavila ovim. Na netu imate razne načine kako da improvizujete oslonac za noge za ovaj model. 

Minusi kod Ikee su što, pored toga što nema oslonac za noge, dete kad prohoda u nju ne može samo da se popne niti iz nje da siđe, Teo se i u njoj migoljio i uspevao da ustane, i za kraj, mi smo se stalno saplitali o njene norage koje su nam nekako bile previše široki i gde god da bismo je stavili udarali bismo u nju.

Hrana – kombinovanje, izgled, vreme obroka

U početku, kada mi je bio cilj da ima priliku da se upozna sa što više ukusa, boja i tekstura, nisma toliko brinula o kombinacijama hrane. Kada su nam se ustalila tri obroka, a zatim i užine između, i kada sam shvatila da Teo ima stvari koje više voli da jede, stvari koje uvek jede i one koje najčešće ignoriše, počela sam da uzimam taj faktor u obzir. 

Tako da, ovo su neke opšte smernice koje imam na umu kada je hrana u pitanju:
– voće uglavnom ostavljam za užinu (kako bi povrće imalo više šanse da završi u stomačiću tokom ručka),
– kada je za ručak nešto čime znam da ranije nije bio oduševljen uvek dodam i nešto što uglavnom jede ok (da bi imao šta da pojede ili makar nešto sa čime će započeti obrok),
– nekada sama namirnica nije problem koliko forma u kojoj je poslužena (npr, jedno vreme je ignorisao kašastu hranu, pa npr. sam spanać ne bi ni pogledao, ali kada bi spanać bio pomešan sa testeninom, jeo bi ga bez problema).

Takođe, nekad je baš izazov uskladiti tajming oko obroka, spavanja, dojenja. Neka opšta “pravila” koja ja imam na umu su da mleko mora da bude makar sat vremena pre pravog obroka (ovo pričam nakon par meseci od uvođenja hrane) i makar sat vremena nakon. I posebno ako ne jede ok, ili ne pojede ništa (događa se) pogledam na sat da mu makar sat vremena ne dajem ništa od klope kako bi zapravo povezao da ako ne jede za stolom, biće malo gladan. 

Opcija u kojoj ne jede za stolom, ali dobije neko voće ili užinu posle 15 minuta ili pola sata može da nauči dete da zapravo može namerno da preskače obroke jer ga čeka super užina odmah posle. 

Teške faze tokom uvođenja dohrane

Pored faze penjanja na sto i faze bacanja hrane na pod, a obe su trajale barem po mesec dana, imali smo i fazu nezanteresovanosti za jelo, Ne znam tačno koliko je trajala, jer mi je bila užasno stresna, pa možda nemam ni dobru percepciju dužine. Dve – tri nedelje sigurno. Možda i ceo mesec. I to tu negde oko njegovog prvog rođendana.

Penjanje na sto sam pokušavala da “rešim” tako što sam ga mimo obroka puštala da se penje na sto, kako bi sam sto bio demistifikovan. Nije pomoglo. Zapravo se i dalje penje na sto kad god može, ali više ne tokom obroka.

Sa bacanjem hrane sam se nosila tako što bih 1) ili pokušavala da ignorišem, ili 2) što smirenijim tonom koji bih imala u tom trenutku rekla: “Hrana se ne baca. Hrana ostaje na stolu čak i ako nećeš da je pojedeš”. I onda, svaki put kad ne baca hranu napomenem mu sva oduševljena “Aaaa, kako je lepo kad ne bacaš hranu. Vidi kako svi sedimo i jedemo i hrana je ispred nas!” Jej. Ova faza je bila psihička tortura, najozbiljnije. Jer, em nabavka, em spremanje hrane, em kombinovanje namirnica i sve to da bi on samo uzeo i bacio na pod. :D 

A najbolji deo je što stvarno treba kontrolisati svoj bes jer to donosi lošu atmosferu za stolom. I naravno, uložiti nadljudski napor i podsećati se da dete to ne radi da nas nervira već da vidi šta se događa ako baci ovo ili ono, kako će da padne, da li će da se razmaže i sl. 

Mi smo u početku podizali hranu nazad (ako je forma hrane takva da to može), ali onda zapravo dete ne uči to da kada nešto baci toga više nema. Pa smo onda počeli da imamo malu pauzu između njegovog bacanja i našeg podizanja. Recimo, on baci hranu, ispričamo smireno kako ne treba, pa posle minut se kao iznenadimo “Hej, vidi, je l ovo tvoj komad hrane na podu? Evo dohvatiću ti, ali pazi da ti ne ispdne ponovo.”. Ako baci opet, opet kažemo da hrana treba da ostaje na stolu ali više ne podižemo ništa.

Nemam pojma da li je ovaj naš stav imao ikakvog efekta (ali je dobar trening za to kako zauzdati impulivne reakcije kada ponašanje deteta iznervira), uglavnom, bacanje hrane je samo prestalo. Deluje mi preko noći. 

Nezinteresovanost za jelo je bila najstresnija. To je bio period kada kako ga spuštamo u stolicu ili prilazimo stolu on kreće da plače i buni se. Bilo je čak obroka tokom kojih nije ni sedao za sto. Tu smo svašta varirali. Davali smo mu neki komadić hrane u ruke pred spuštanje u stolicu da bi se fokusirao na nešto drugo. Kada je prohodao, nekada bismo mi samo seli i pustili njega da sam dođe do stola. Ali opet, sve to stvarno nije davalo neke rezultete. I opet je, sam od sebe, samo počeo opet ok da jede u nekom trenutku. IDK. 

A sad trenutno imamo dva aktuelna problema. Jedan je da više voli da stoji na nekoj od regularnih stolica i jede nego da sedi u svojoj. A ako ipak sedne u svoju, prelazi kod mene u krila i vraća se u svoju stolicu i po 5x tokom obroka :/

Tako da najbolji savet oko mogu da vam dam oko bilo kog problematičnog ponašanja za stolom je da će najverovatnije proći samo od sebe. Pa vi izdržite :)

***

I da zapakujem polako ovaj predugačak tekst. Verujem da ako ste istrajali u čitanju do kraja, verovatno ste odlučili da BLW-u date šansu :) 

Ja nemam iskustvo drugačijeg uvođenja hrane, ali da budem u situaciji da treba ponovo da uvodim jelo bebi, radila bih ponovo dohranu komadima, ali bih dodala kaiševe na stolicu, uvela bih čvršću rutinu vezanu za stavljanje portike i sa manje brige bih pristupala nezintereovanosti za jelo. 

Na kraju dana, iako sam ovde fokus stavila na probleme, zapravo je gomila prezabavnih momenata za stolom, dok gledate bebu koja pokušava da uhvati špagetu, ili puce grožđa, ili kad prvi put proba narandžu… Ili čuđenje kad prvi put prospe po sebi nešto hladno, ili oduševljenje kad shvati da hrana ostavlja trah po površinama :D Ok, stajem :D Kul je BLW, verujte na reč!