Rečenice koje ni jedno dete ne treba da čuje

Ove rečenice ni jedno dete ne treba da čuje. Makar ne redovno. Idealno, ne od svojih roditelja.

Ovo su samo neki od primera koje smo svi čuli bezbroj puta.

“Bezobran si!”
“Postavljaš glupa pitanja.”
“Prestani da plačeš!”
“Rekla sam ti da ne skačeš, e ako si pao!”
“Kako si smotan, opet si prosuo/razbio... (nešto)”

Reči koje upućujemo deci formiraju glas kojim će oni misliti o sebi. Iako je važna poruka koju deci prenosimo, važan je i način kako to radimo.

Bolji način da kažete šta mislite

Umesto: “Bezobran si!”
Recite: “To nije bilo lepo ponašanje.”
“Nije mi se dopalo to što si uradio.”
“Rekao si neke ružne stvari.”
“Okej je da si ljut, nije u redu da se ponašaš ovako.”

Umesto: “Postavljaš glupa pitanja!”
Recite: “Zanimljivo pitanje.”
“Nisam sigurna da znam odgovor.”
“Nisam nikad razmišljala o tome.”
“Šta ti misliš, zašto je to tako?”

Umesto: “Prestani da plačeš!”
Recite: “To baš boli.”
“U redu je da si tužan. Svi plačemo po nekad.”
“Tu sam.”
”Da poljubim da prođe?”

Umesto: “Sebičan si!”
Recite: “Da li neku od ovih igračaka želiš da podeliš sa _____?”
”Lepo je kada delimo stvari, ali u redu je da ne želiš da deliš sve i svaki put.”
”Ako budeš želeo, možda možete da razmenite igračke na kratko?”

Umesto: “Rekla sam ti da ne trčiš/ne skačeš/ne penješ se... vidiš da si pao!”
Recite: (ništa)

Umesto: “Kako si smotan, opet si prosuo/razbio/polomio... (nešto)”
Recite: “Događa se. Možeš li da počistiš sam ili ti treba pomoć?”
“Sledeći put pogledaj gde gaziš / spuštaš (nešto).”
“Neke stvari su lomljive i sa njima moramo da budemo posebno oprezni.”

Opis ponašanja umesto etiketiranja

Iako možda deluje da gornje rečenice prenose istu poruku i da nema potrebe da toliko pazimo kako ćemo nešto reći - postoji velika razlika u tome da li ćemo nešto reći na ovaj ili onaj način.

Ako nakon nekog spornog ponašanja, detetu kažemo “Bezobrazan si!” mi opisujemo i vrednujemo celo dete kao bezobrazno. Umesto toga, možemo fokus da stavimo na konkretno ponašanje i tako tačno kažete detetu šta vam je zasmetalo.

Ili da opišete situaciju i ponudite neko alternativno rešenje. Ili, da samo budete tu.

Dajte detetu šansu da se ne ponaša savršeno svaki put, i da zna da to neće imati uticaj na način kako ga vi posmatrate. Jer vi znate da dete može da ima loš dan. Da je gladno. Da je umorno. Ali da je i dalje suštinski dobro. I da ga ne volite samo kada se ponaša lepo.

Uvek možete da kažete “izvini”

Nemojte pričati sa decom kako ne biste voleli da neko priča sa vama. Vi možete da se distancirate od ljudi koji vas tretiraju grubo i bez poštovanja (šefovi, poznanici, kolege...). Deca to ne mogu. Ne sa svojim roditeljima. Ne dok su deca.

Najlepša stvar u svemu je što čak i kad pogrešimo, skoro sve mogu da poprave zagrljaj i
iskreno izgovorene reči:

“Izvini. Nije trebalo to da kažem.
Žao mi je.”

I onda sledeći put stvarno pokušamo da kažemo stvari drugačije. I bolje. Jer lepa strana roditeljstva je što traje toliko dugo i stvarno vam pruža puno prilika da ipravite greške koje primetite da ste pravili.