“Da poljubim da prođe”
Kada mala deca počnu da ustaju, pa da prave prve korake i da hodaju po kući bez osećaja za prostor oko njih, bude često udaraca i padova. Reči koje u ovim situacijama baš znaju da pomognu su: „Da poljubim da prođe?“
Kako reagovati kada se dete udari ili padne
Deca vrlo često oponašaju naše reakcije i zato je jako bitno da u situacijama kada dete padne ili se udari, naša reakcija ne bude: Jaaaoooo! Uhhh! ili već kombinacija drugih zvukova koji prenose detetu poruku da se dogodilo nešto opasno i strašno.
Keep your cool. Pogledajte dete i procenite da li je u pitanju običan pad (većina ih je takva) ili pad/udarac koji zahteva hitno reagovanje. Ako dete lupi glavom o sto, padne na guzu, kolena i sl, ogrebe se na granje i sl. – bukvalno pokušajte da nemate nikakvu rekciju. U najvećem broju slučajeva dete će samo da ustane i nastavi dalje.
Magija iza reči “Da poljubim da prođe?”
Eventualno, možete da prokomentarišete: „Videla sam da si pao. Da li ti treba pomoć da ustaneš?“
Ako vidite da je dete baš zaboleo udrac, priđite, zagrlite ga i kažite: „Uhh, videla sam da si pao. Baš je zabolelo. Da poljubim da prođe?“
Zagrljaj, poljubac i povezivanje sa detetom u mozgu deteta okidaju lučenje endorfina koji umanjuje osećaj bola, tako da iza ovih reči zaista stoji magija. Takođe, ovaj pristup govori detetu da ga vidite, da uvažavate njegove emocije, da učestvujete u njegovom iskustvu i da ga razumete.
Ako se dete udari i počne da plače, pristup može da bude potpuno isti. Priđete i zagrlite dete, sačekate da se malko smiri. Kažete nešto poput: „Videla sam. To mora da je baaaš zabolelo. Uffff.... Mogu da vidim?“ I dođete opet do poljupca.
Naravno, ima i onih situacija kada je povreda nastala padom takva da se odmah bavite bezbednošću deteta i njegovim zbrinjavanjem pa tek onda povezivanjem. Ali nadam se da će malo vas imati te situacije.
Rečenice koje dete ne želi da čuje kada se udari
Ako dete padne i počne da plače, a vi ste videli šta se dogodilo i stvarno vam deluje da dete drami bez potrebe i da nema razloga za plakanje, svejedno, stvari koje ne treba da kažete detetu su:
- Ništa, ništa prošlo je!
- Hajde nije to ništa strašno!
- Nemoj da plačeš ko neka beba.
- Smejaće ti se (druga deca, baka/deka, neko treći) ako vide da plačeš.
- Dečaci ne plaču.
- Pa nećemo sad da plačemo zbog jednog udarca. i sl.
Povezivanje sa detetom
Ono što ove reči iznad govore detetu jeste da ne uvažavate njegov trenutni osećaj i da ga ne razumete. Ovakve reči će verovatno dovesti do još burnijeg plača i intezivnije reakcije. Detetu u ovim trenucima treba povezanost i sigurnost koja dolazi od vas, ne racionalizacije kako je pad izgledao i vaše pretpostavke o nivou bola koje dete oseća.
Dakle, uvek, uvek, smirivanje bilo koje napete situacije će ići brže i lakše ako se povežete sa detetom. Zagrljaj je odličan početak.
Dodatno, stvaro nema razloga da mislite da je vaša procena toga koliko dete boli bolja od onoga što samo dete oseća. Ako dete kaže da ga boli – verujte mu. Možda će reci „Boli me“ a iza toga će stajati neartikulisano „Zagrli me, uznemiren sam, uplašio sam se, treba mi da se osetim sigurno“.
Dakle, kao i u mnogo čemu u roditeljstvu bitno je da uvažite percepciju deteta i ne pretpostavljate da je vaše tumačenje situacije merodavnije od detetovog.
Uostalom „Da poljubim da prođe“ i „Nemoj sad da plačeš“ imaju isto reči. Zašto ne biste uvek dali šansu ovoj prvoj rečenici?
