Zašto više ljudi ne zna za Crnu Ćupriju?

Da je naslov informativan trebalo bi da glasi: “Vožnja po Banatu: Opovo – Zrenjanin – Žabalj (Crna Ćuprija)”, međutim, poslednja stanica je ostavila ubedljivo najjači utisak, so be it.  

Ovo je jedan od onih dana kada smo seli u kola sa idejom da stignemo negde, ali spremni da usput prilično skrećemo sa glavne rute i zastajemo gde god nam nešto privuče pažnju. Cilj koji smo postavili bio je Slano Kopovo. I, odmah da vam kažem, nismo stigli ni blizu Kopova. Ali ni malo nisam razočarana pošto su predeli koje smo videli skrećući sa glavnog puta bili i te kako vredni pažnje. Slano Kopovo, vidimo se neki sledeći put!

Prva stanica bilo nam je Opovo. Zapravo, već i pre Opova smo parkirali kola uz nasip i malo prošetali njime. Ne znam kako vama, ali meni koja nisam porasla ni pored reke a samim tim ni pored nasipa, nasip uvek izmami neko dečje oduševljenje. Kao da idem vrhom nekog brega koji ima lepe i pravilne strane a pored su uglavnom zasadi šuma pod konac… Ne znam vama, ali meni je ovo baš lepo. Na stranu razmišljanje o tome koliki je poduhvat bio napraviti tolike nasipe. Ovaj konkretno ide uz Tamiš i znam da se proteže sve do Pančeva. Na ovu drugu stranu i ne znam dokle ide. 

Na samom ulazu u Opovo morali smo ponovo da stanemo jer smo sa leve strane, odmah nakon što smo prešli most spazili šarmantno malo pristanište koje, kako smo kasnije saznali, nosi ime: Marina u Opovu :) I, zaista izgleda kao da ulazite u neko malo primorsko mesto. Odmah iznad marine je i konoba koja nije radila kada smo mi bili u prolazu, zapravo, delovalo je da se spremaju za sezonu. To malo pristanište sa čamcima i uređen prilaz uz Tamiš deluju kao mesto gde stvarno može da se uživa kada krenu letnje vrućine. 

Iz vožnje po samom Opovu izdvojila bih jednu od najzanimljivijih građevina iz vremena komunizma koju sam ikada videla a u kojoj je sada smeštena galerija “Jovan Popović” Projekat za ovaj jako zanimljiv objekat radio je Spasoje Krunić. Građevina je među lokalcima poznata i kao Opovačka galija jer oblikom stvarno podseća na jednu.

Nakon Opova vratili smo se na glavni put, pa nedugo zatim, kada smo opet naišli na novi nasip (tj. verovatno je to onaj isti) napravili smo novu pauzu i ovaj put prošetali kroz šumu koja se nalazi pored nasipa a koja izlazi na samu reku. Već sam vam pričala koliko volim ove geometrijske šume u postu o Kupinovu.

Nakon ove pauze smo čvrsto odlučili da brzinski stignemo do Zrenjanina kako bismo nešto pojeli i povećali šanse da stignemo do Slanog Kopova. Međutim, sa desne strane nam se pojavio voćnjak kajsija u punom cvetu. Znate kako, pored toga se ne prolazi tek tako. U rascevetale voćnjake prosto mora da se uđe, da se pomiriše, slika, malo sedne ispod tih rascvetalih grana…

To što smo u voćnjaku izgubili ključ od kola pa ga tražili nije bitno, uglavnom, sledeća stanica nam je stvarno bio Zrenjanin. Oboma nam je ovo bio prvi susret sa Zrenjaninom i iskreno, ako se reši taj problem sa pijaćom vodom koji ovaj grad muči već više decenija (da li je uopšte realno da mogu da izgovorim ovu rečenicu krajem druge decenije 21. veka u zemlji koja se nalazi u Evropi?) deluje da je Zrenjanim prilično lepo i prijatno mesto za zivot. 

Ono malo što smo videli od grada uglavnom je u centru, u pešačkoj zoni i u delu keja oko mosta ali sve što smo videli mi je ostavilo izuzetno lep utisak. Arhitektura u centru grada je impresivna. Meni su posebno privukle pažnju zgrada opštine, muzej i katolička crkva. Preko mosta se nalazi neobična Reformska crkva građena od nekog belog kamena.

A ogroman plus uvek predstavlja kad grad ima reku koja ide kroz centar pa su obale uređene i dostupne ljudima za šetnju i uživanje. Kako smo kasnije saznali kroz sam Zrenjanin ne protiče Begej već rukavac napravljen veštački koji ima funkciju da primi višak vode kada je u glavnom toku visok vodostaj, ali svejedno. Deluje kao reka :) A dodatno, po reci su na nekoliko mesta napravljena veštačka ostrvca za ptice <3

Inače, sa mosta u Zrenjaninu sam napravila jednu od svojih najlepših fotografija ikada!

Pošto smo bili sa Lajom, broj lokala gde smo mogli da pojedemo nešto je bio u značajnoj meri sužen. Izbor je pao na mesto koje se nalazi van Zrenjanina a koje su nam preporučili lokalci koje smo sreli na keju. Da budem iskrena, nije bilo ni toliko blizu. Da sam inicijalno razumela da kolima do tamo treba malo manje od pola sata, verovatno bismo pojeli šta god u Zrenjaninu, sa nekog kioska ili u pekari. 

Ipak, da budem iskrena lokal je na samom Dunavu, ima svežu ribu u meniju, usluga je bila brza i nisu pravili problem oko psa. Međutim, dok smo pojeli hranu brzinski shvatili smo da Slano Kopovo definitivno otpada za taj dan i odlučili da pokušamo da do zalaska sunca stignemo u Žabalj i vidimo spomenik koji od kada sam videla na instagramu kod Irene TamoVamo, pre oko godinu dana, baš želim da vidim i uživo.

Pretpostavljam da nisam jedina koja nikad nije čula za ovaj spomenik? Ceo kompleks se zove Crna Ćuprija, i podignut je u znak sećanja na žrtve racije u Žablju, tokom Drugog svetskog rata. Arhitekta je Jovan Soldatović, a spomenik je ni manje ni više nego impozantan. U pitanju su tri ljudske figure, visine 9 metara, tanke, skoro providne, izmučene, sa rupama po telima. Uostalom, pogledajte i sami. Ovo je možda najimpresivnije umetničko delo koje sam videla… ikada? Danima nakon posete mi se motao po glavi. 

Da celoj ovoj priči dodamo malo apsurda: spomenik se sada nalazi unutar privatnih golf terena. Na putu Zrenjanin – Novi sad prolazite pored njih. Svratite sledeći put. Ostavili su prilaz od nekoliko metara širine, ako vas baš interesuje spomenik. Procenite sami koliko je primereno da se uz ovakvu jednu znamenitost nalazi upravna zgrada golf centra i da u pozadini zuje kosilice za travu.  I zapitajte se kako je moguće da neko da dozvolu za izgradnju ovih terena na državnoj zemlji, baš pored spomenika, pošto se kompleks Crna Ćuprija prostirao na nekoliko hektara zemlje koji su ga okruživali.