Adaptacija na vrtić
Kako je vama kada menjate posao
Zamislite da menjate posao.
Počinjete da radite negde gde ne znate nikoga. Na potpuno novom mestu.
Prvi dani (nedelje) na poslu bi vam, verovatno, bili užasno stresni: dok se naviknete na novi prostor, dok upoznate nove kolege, dok naučite nove protokole i rutine. Dok se ne “uklopite”.
Bilo bi vam teško, iako ste odrasla osoba koja iza sebe ima mnogo iskustva vezanih za socijalnu interakciju (ako ništa drugo kroz školovanje) i verovatno imate mehanizme kako da savladate stres i emotivnu napetost koja nastaje u nepoznatim okolnostima.
Čak iako posao nije savršen, možete da racionalizujete: znate zašto ste tu (novac, ili neki drugi motiv), znate da idete kući nakon posla i da imate deo dana za sebe, znate da posao možete i da promenite.
Možete tokom posla da se čujete ili dokucate sa nekom bliskom osobom i od nje zatražite utehu/podršku/razumevanje.
Kako se osećaju deca kada polaze u vrtić
Ovako, samo mnogo puta gore, osećaju deca kada polaze u vrtić prvi put.
Pritom deca:
- ne biraju idu li u vrtić ili ne (to je odluka roditelja)
- ne mogu da dobiju utehu/podršku tokom prvih dana/nedelja od bliskih osoba*,
- nemaju mehanizme kako da racionalizuju situaciju i savladaju tugu, stres i strah.
*Pričam o polasku u vrtić bez prisustva roditelja tokom adaptacije.
Vaspitačica kojoj ostavljate dete, za dete je nepoznata osoba kojoj ne veruje i sa kojom se ne oseća sigurno.
Vrtić u kome ostavljate dete, za dete je nepoznat prostor u kome se ne oseća sigurno.
Vrtićki ritam i rutine, buka i gužva - ne pomažu.
Adaptacija uz roditelje
Ako se dete razdvaja od vas prvi put (na ovaj način) i prvi put ulazi u kolektiv, čak i ako pristup bude nežan i postepen, može da se dogodi da će dete plakati i negodovati kada treba da ga ostavite.
I to je normalno.
Ali postoji ogromna razlika između:
- paničnog plača - kada dete shvata da ostaje sa nepoznatim ljudima, u nepoznatom prostoru, i
- tužnog plača - kada mu je žao što mama odlazi ali zna da je mesto u kojem ostaje sigurno i poznato.
Jako mi je žao što je u Srbiji adaptacija bez roditelja pravilo, a ne izuzetak.
Kretanje dece u vrtić je njihovo prvo formalno odvajanje od porodice i susret sa sistemom insistucionalnog obrazovanja.
Ako nešto treba da se sprovede nežno i postupno, to je upravo ovo. Svaki sledeći korak (polazak u osnovnu, srednju...) manje je stresan od ovoga.
Iskreno se nadam da ako dovoljno roditelja počne da zahteva da bude uz svoju decu tokom perioda adaptacije i zauzme stav da je neprihvatljiv koncept “ostavljanja dece” u vrtiću od prvog dana, veća je verovatnoća da će praksa u vrtićima početi da se okreće ka malo humanijem pristupu.
