Da li je “bravo” loša reč?

Kako univerzalna reč za pohvalu može da bude loša? Može. I, najčešće jeste.

Evo zašto.

„Bravo“ ne pruža nikakvu konkretnu informaciju o tome šta je dete dobro uradilo. Iako je odraslima jasno šta pohvaljuju, detetu ne mora da bude. Ovo je posebno slučaj ako je postupak koji hoćemo da pohvalimo deo neke kompleksnije celine.

Budite konkretni kada nešto želite da pohvalite

Recimo, pretpostavimo da dete vozeći bicikl do kante za đubre izbegne rupu, priđe kanti, baci papirić u nju i pri povratku dobije „Bravo! Kako si ti dobar dečak/devojčica!“.

Da li je „bravo“ bilo za obilazak rupe? Za spretnu vožnju bajsa? Za bacanje papira u kantu? Vi znate. Dete ne zna.

Koristeći samo „Bravo“ uskraćujete sebi priliku da dete svakodnevno izlažete novim rečima (posebno bitno u prvih nekoiko godina od kada krenu da pričaju).

Umesto „Bravo!“ možete reći:

„Videla sam kako si bacio papir u kantu za đubre!“

„Kako si spretno izbegao rupu na putu! Sve si sigurniji dok voziš bicikl“.

Na ovaj način dete tačno zna koje ponašanje vam je bilo bitno, i velika je verovatnoća da će ga i ubuduće ponavljati ako nastavi da dobija pozitivnu reakciju od vas. Dodatno, razmislite koliko je ovakvih situacija u toku dana: u prodavnici, parku, u kuhinji, kupatilu kada možete kortsiti specifične reči za date situacije i stvarno značajno povećati fond reči koje dete čuje u toku dana.

Šta kada govorimo „Bravo“ za svaku sitnicu

Opasnost je i da „Bravo!“ koje izgovarate po automatizmu za bilo šta, prestane da ima težinu i deci ne znači mnogo, ili jednostavno prestanu da ga čuju.

Ili, može da se dogodi baš suprotno, deci vaša pohvala postaje glavni motivator i počinju da rade stvari gledajući vas i očekujući pohvalu.

Problem sa ovim je što bi bilo dobro da detetu glavni pokretač bude unutrašnja želja da nešto uradi/isproba (i u tome bude uspešno koliko može), bez bojazni da li će razočarati roditelje i hoće li izostati pohvala ako ne ispune roditeljski standard.

Slična stvar može da se dogodi kada vrednujemo ono što deca naprave sa „Lepo je“ jer kako će se osećati dete koje je naviklo na ovu ocenu jednom kada ona izostane? Poenta je da kod dečjeg stvaralaštva treba stvaljati fokus na proces a ne na rezultat. Slična je logika i ovde.

S druge strane, ako treba birati između krajnosti, svakako deluje bolje da hvalite decu, makar i za sitnice, nego da ih ignorišete.

 Šta da radite  u situacijama kada dete uradi nešto dobro?

Jednostavno je.

Samo budite svedok onome što deca rade.

Ne morate uvek da hvalite ili vrednujete njihove postupke. Dovoljno je samo da ih primetite.

Opišite ono što vidite da se dogodilo.

Tako će deca znati da ste stvarno prisutni, i da učestvujete u njihovim vrlo specifičnim i raznolikim iskustvima.

I, pokušajte kada vam sledeći put izleti „Bravo!“ (a sigurno hoće) dodate i opis ponašanja koje ste time želeli da pohvalite i gledajte kako deca na to lepo reaguju.