“Nemoj da trčiš, pašćeš!”
Koliko ste puta čuli ovu rečenicu upućenu detetu?
Jedna od stvari koju deca imaju potrebu da rade jeste da se kreću.
Prvo će da puze, onda će praviti prve korake prdržavajući se uz nešto. Čim savladaju hodanje počeće da trče i radije će trčati nego hodati.
I padaće. Padaće mnogo. Jer se svaka veština savladava tako što se greši i onda dodatno uvežbava i poboljšava. I to je jednostavno tako.
Šta ne valja kod ove rečenice?
Poruka “nemoj da trčiš, pašćeš” upućena detetu je pogrešna na nekoliko nivoa:
- pokazujete detetu da nemate poverenja u njega i njegove sposobnosti (obratite pažnju da u ovoj rečenici nije upotrebljen potencijal “može da se dogodi da padneš” već futur “pašćeš” kao da ste uvereni da će se to dogoditi);
- ove reči šalju detetu poruku da ako tokom neke aktivnosti postoji mogućnost da bude neuspešno, treba da odustane od te aktivnosti.
A, ako razmislite, mi zapravo želimo sve suprotno da poručimo našoj deci.
Želimo da dete ne odustaje ako naiđe na neke poteškoće, i želimo da ima poverenja u nas da ćemo biti pored njega čak i ako se dogodi da ne uspe u nečemu.
Ovo je posebno važno u svim situacijama koje dete tek čekaju tokom odrastanja. Detinjstvo je ispunjeno malim neuspesima, jer su neuspesi deo učenja i usavršavanja. Ako prevelik akcenat stavimo na greške, umesto na proces i cilj ka kome idemo, detinjstvo može da postane jako teška stvar.
Kako onda da reagujete u ovakvim situacijama?
Nikako. Pustite dete da trči. Neka padne. Onda priđite, zagrlite ga i kažite nešto poput “Kada trčimo, nekada se dogodi da padnemo. Svima se događa. Jednostavno je tako” ako baš zaboli taj pad, pokušajte sa magičnim rečima “Da poljubim da prođe”.
Dete će svakako svojim tempom postajati spretnije, ne tempom kojim biste vi želeli. Sve što vi možete je da budete tu i posmatrate dete kako je svaki put sve spretnije.
A postajaće spretnije ako trči više, a ne manje.
A trčaće bviše ako zna da za neuspeh od vas neće dobiti prekor i reči poput:
“E, ako si pao!”
“Je l sam ti rekla da ćeš pasti?”
“Vidi kako si se isprljao sad!”
Ovakve reči, izgovorene dovoljno puta, mogu kod deteta da poljuljaju samopouzdanje i razviju strah od neuspeha, umesto da razumeju da su neuspesi i greške sastavni, i neizbežni deo života.
Zato, hajde da nam što više dece trči slobodno bez ovih reči uzviknutih za njima.
